Šare ispod nemirnog ogledala

Voda se neprestano pomera, ali koi ribe ne žure. Njihove boje rasipaju se kroz kadar — zlato na sivom, crveno na srebrnom. Svaka riba savija se zajedno sa talasima, krećući se nežno i bez plana. Odrazi neba i lišća mešaju se s njima i stvaraju površinu koja pripada i vazduhu i dubini.

Svetlost je meka, ali dovoljno oštra da istakne detalj: peraje koje se okreće, usta koja probijaju površinu. Nepomična slika hvata ono što se nikada ne prestaje kretati, savijajući odraz i stvarnost u jedan sloj.

Posle nekog vremena oko prestaje da razdvaja ribe od vode. Prizor postaje čist ritam, kao da je sama boja živa i da diše kroz površinu.