Propeler ispod površine

Svetlost pada kroz vodu u tankim slojevima i pretvara svaki mehurić u prašinu. Metalni oblik preseca kadar — delom lopatica, delom senka. Ivice se zamagljuju tamo gde se kretanje susreće s otporom, a ipak struktura deluje nepomično, gotovo kao da lebdi u sopstvenom tihom pritisku.

Snimljena crno-belo, slika uklanja boju vode i ostavlja samo kontrast. Krivina propelera tamno se ocrtava naspram blede svetlosti iza nje, dok sitna zrnca plutaju poput šuma na ekranu kroz prizor. Tišina bez vazduha čini da čelik deluje teže, ali i neobično nežno.

Posle trenutka, mehanički oblik počinje da izgleda apstraktno. Linije se pomeraju, površine se rastvaraju, a mašina postaje šara — oblik, ritam, ton. Nije reč samo o kretanju, već i o prostoru koji kretanje ostavlja za sobom.