Jedan korak, a plima ostaje tiha

Lu Heng hoda tamo gde se more povlači sa svoje ivice. Tlo je vlažno i glatko od talasa koji se povlače. Svetlost se skuplja oko njegovih stopala, tanka poput stakla. Iznad njega nebo se otvara bez napora — meko plavetnilo koje tamni prema nevidljivom suncu. Ništa ga ne prekida.

Figura je opuštena, kaput labav, pogled spušten. Njegovo kretanje je odmereno, ne sporo već promišljeno, kao kod nekoga ko sluša sopstveni ritam. Linija horizonta ostaje nepomična iza njega, mirna poput daha.

Ono što ostaje nije daljina, već prostor. Fotografija deluje bestežinski, poput sećanja viđenog kroz vodu. Svaki njen deo nagoveštava tišinu — korake bez zvuka, vazduh bez vetra, hod koji se nastavlja izvan kadra.