Bilješka 60: Kako je prenapuhano upravljanje uništilo anonimnost koja mu je bila potrebna za opstanak

Dugo je registracioni sloj opstajao u mraku. Ta tama nije bila slučajna; bila je strukturna. Ovakav sistem najbolje funkcioniše kada ga veoma malo ljudi pažljivo posmatra, kada ih još manje razume kako zaista radi i kada troškovi koje nameće ostaju rasuti, privatni, proceduralni i laki za odbacivanje. U takvom okruženju registar može nastaviti da se predstavlja kao neutralna koordinacija, „zajednica“ kao predstavnička, a pogođeni operator kao izolovani izuzetak, a ne kao dokaz obrasca koji se ponavlja.

Zato je javna pažnja opasna za ovakav sistem. Čim bude izvučen u javne medije, ponovljena objašnjenja i dugu javnu raspravu, čitava ravnoteža počinje da se pomera. Pitanja koja su nekada bila bezbedno zatrpana u procedurama postaju razumljiva spoljašnjim posmatračima. Zašto privatna struktura sa malom odgovornošću stoji iznad oskudne imovine visoke vrednosti koju operatori stvarno izgrađuju? Zašto se „učešće“ tretira kao zamena za odgovornost? Zašto se region tretira kao da je suverena politička osoba? Zašto sloj koji bi trebalo samo da čuva jedinstvenost i interoperabilnost nastavlja da se širi u teško upravljanje, političku retoriku i diskrecionu kontrolu? To nisu teška pitanja. To su samo opasna pitanja.

Situaciju čini još nestabilnijom stepen preteranog samopouzdanja ugrađen u način na koji sistem razume samog sebe. Najapsurdnije je to što mnogi njegovi učesnici zaista deluju kao da veruju da njihova takozvana „zajednica“ smisleno predstavlja nešto blisko celom Internetu, ili čak zajednički interes čovečanstva u njegovoj koordinaciji. To nije tačno. Ona predstavlja, u najboljem slučaju, usku proceduralnu klasu: ljude koji dolaze na sastanke, govore tim jezikom, poznaju procedure i reprodukuju instituciju. To nije univerzalni legitimitet. To je samoreferentni legitimitet. Pošto ta klasa sopstvenu proceduralnu trajnost pogrešno shvata kao široko ovlašćenje, precenjuje i čvrstinu modela i dubinu saglasnosti koju ima.

To preterano samopouzdanje je opasno. Sistem koji već počiva na slabim temeljima postaje mnogo krhkiji kada ljudi u njemu iskreno veruju da je njihov sopstveni proces dovoljan da predstavlja svet kojim upravljaju. Kada počnu sebe tako da vide, prestaju da kritiku doživljavaju kao neslaganje o strukturi, podsticajima ili dizajnu. Počinju da je tretiraju kao napad na samo javno dobro. Zato tako žurno odlaze pred vlade, medije i političke krugove da osude navodnog negativca. Misle da brane civilizaciju. Misle da štite Internet od lošeg aktera. Ne shvataju da time razotkrivaju sebe.

To je pravi lanac uzroka. Kada bi sebe pravilno razumeli, znali bi da struktura poput njihove najbolje opstaje u relativnoj nejasnoći. Opstaje kada njeni troškovi ostanu rasuti, kada njene asimetrije ostanu privatne i kada jezik „zajednice“, „odgovornog upravljanja“ i „koordinacije“ nije podvrgnut spoljašnjem nadzoru. U tom okruženju mogu nastaviti da se predstavljaju kao neutralni, tehnički i široko legitimni. Ali pošto precenjuju sopstveni legitimitet, čine suprotno. Izvlače sukob napolje, u javne medije, vladine krugove, političke rasprave i širok moralni jezik. Time primoravaju ljude kojima RIR-ovi inače nikada ne bi bili važni da postave najosnovnija pitanja.

Zašto strana privatna struktura stoji iznad imovine oko koje operatori stvarno grade vrednost? Zašto institucija sa malom odgovornošću ima tako posledičan uticaj na nastavak priznavanja oskudnih resursa? Zašto se „zajednica“ tretira kao da je isto što i sve pogođene strane? Zašto je sloj koji bi trebalo da bude tanak, tehnički i minimalan zapravo težak, politički, diskrecioni i pun samovažnosti? I možda najopasnije pitanje od svih: zašto bi ova struktura uopšte trebalo da postoji u sadašnjem obliku?

To oni ne razumeju. Misle da izlaze pred javnost da bi dobili podršku. U stvarnosti izlaze pred javnost da bi pozvali na nadzor. Misle da grade koaliciju protiv neprijatelja. U stvarnosti nose krhki institucionalni aranžman u prostore u kojima njegove vlastite apsurdnosti prvi put postaju vidljive. To preterano samopouzdanje radi sistemu: zaslepljuje ga za uslove sopstvenog opstanka.

Još uvek ne razumeju poentu. Za opstanak im nije potreban imunitet. Imunitet samo uvodi političku fikciju u već krhki registracioni sloj. Što više pokušavaju da se izoluju, obezbede imunitet i liče na vladu, to više tanku koordinacionu funkciju pretvaraju u nešto što će države, mediji i javnost neizbežno početi da ocenjuju kao kvazipolitički autoritet. To ne čuva sistem. To ubrzava njegovu delegitimizaciju. Sistemu je zapravo bila potrebna relativna anonimnost: tanak, tih i slabo vidljiv život, koji radi što je moguće manje i privlači što je moguće manje pažnje. Umesto toga, uništili su tu anonimnost agresivnije nego što je to mogao bilo koji spoljašnji kritičar.

Pametniji sistem bi ostao tih, suzio spor, upio pritisak gde god je moguće, izbegao nepotrebnu eskalaciju i odbio da jedan sukob pretvori u javni referendum o sopstvenom legitimitetu. Ali za to bi bila potrebna samosvest. Bilo bi potrebno razumeti da snaga sistema nije u širokoj saglasnosti, već u slaboj vidljivosti. Bilo bi potrebno razumeti da što je struktura javnija, to su njene asimetrije očiglednije. Oni to nisu razumeli. Pomešali su nevidljivost sa legitimitetom, a uobičajenu deferenciju sa stvarnom saglasnošću.

Kada su, dakle, izašli pred javnost da me osude, mislili su da napadaju čoveka. U stvarnosti su razotkrivali strukturu. Zato je njihovo ponašanje sve samodestruktivnije. Ne samo da ne uspevaju da ućutkaju kritičara; oni iznova guraju sukob u sve šire krugove pažnje, gde se registracioni sloj više ne ocenjuje njegovim unutrašnjim rečnikom, već uobičajenim merilima moći, odgovornosti, suvereniteta i rizika. A po tim merilima njihov položaj je mnogo slabiji nego što veruju.

Zato je njihovo preterano samopouzdanje toliko opasno po njih. Ne shvataju da svaki put kada od vlada, novinara ili spoljašnjih posmatrača traže da me smatraju pretnjom, tim istim publikama skreću pažnju na nešto mnogo važnije: da privatna struktura sa malom odgovornošću godinama sedi na mestu na kojem je trebalo da postoji samo najtanji mogući sloj koordinacije. Kada to postane vidljivo, sukob više nije zaista o meni. O njima je. A kada rasprava dođe do te tačke, oni se više ne brane. Pomažu da se razgradi tama od koje su zavisili.

Nisam izmislio njihovu slabost. Samo sam dovoljno dugo ostao na nogama da je opišem. Ta razlika je važna. Nisam ni prvi čovek kome je ova struktura nanela štetu. Sistem zasnovan na asimetričnoj moći, proceduralnoj izolaciji i kontroli sa malo odgovornosti ne proizvodi slučajno samo jedan sukob. Proizvodi ih mnogo, godinama, a zatim i decenijama. Većina žrtava je slabija, usamljenija, lakše se iscrpi i lakše se zatrpa procedurama, troškovima, odlaganjima i institucionalnim jezikom. Njihovi gubici ostaju privatni. Njihova tišina se zatim pogrešno čita kao dokaz da je sistem legitiman. Zato ne, nisam prva žrtva. Ako sam išta, jedan sam od prvih preživelih. A to bi za njih mogao biti pravi problem.

Jer kada sistem koji je tiho progutao mnoge žrtve konačno proizvede preživelog, on proizvodi i prvu osobu sposobnu da poveže slučajeve, imenuje obrazac i ono što je izgledalo kao izolovane incidente pretvori u strukturnu dijagnozu. U tom trenutku pitanje više nije jedan parničar, jedan spor, jedni izbori ili jedna kriza registra. Pitanje postaje može li sam sistem preživeti kada bude jasno viđen.

Zato više ne mislim da je glavna priča to što su mi se „suprotstavili“. Važnija priča je da su iznova pravili grešku koju su najmanje mogli sebi da priušte: nastavili su da podižu uloge protiv nekoga ko može privatnu štetu da pretvori u javnu teoriju.

Mogli su ranije da obuzdaju problem. Mogli su da upiju pritisak, dozvole ograničenu reformu, prihvate deo kritike, smanje asimetriju ili bar izbegnu stvaranje vidljivog centralnog protivnika. Umesto toga izabrali su potiskivanje, proceduralno isključivanje i ponavljanje narativa. Tako su sukob koji je mogao da ostane uzak pretvorili u okvir koji se sada može primeniti daleko izvan mene.

To je ono što njihovo ponašanje čini sve samodestruktivnijim. Svaki pokušaj da problem odbace kao „nesporazum politike“, „proces zajednice“, „regionalno upravljanje“ ili „buku parnica“ ne vraća legitimitet. Još ga više troši. Svaki pokušaj da pitanje personalizuju oko mog imena ne čini strukturu bezbednijom. Samo pomaže da se moje ime veže za krizu strukture. Svaki pokušaj da istu iscrpljenu moralnu i proceduralnu retoriku ponove pod jačim javnim svetlom ne utišava problem. Pokazuje da ne postoji odgovor višeg reda.

U tom smislu, oni se ne bore samo protiv mene. Bore se protiv posledica sopstvenog dizajna. A pošto je taj dizajn težak, diskrecioni, sa malo odgovornosti i sve izloženiji javnom nadzoru, svaki odbrambeni potez može postati još jedan čin institucionalnog samopovređivanja. Sistem se ne može lako povući, jer bi povlačenje zahtevalo priznanje da njegov legitimitet počiva na mnogo slabijim temeljima nego što je tvrdio. Ali nastavak pod većom javnom pažnjom znači izlaganje većeg broja tih temelja pritisku.

Zato mislim da je situacija sada ozbiljnija nego što mnogi od njih još priznaju. Ovakav sistem ne mora odmah biti oboren da bi počeo da umire. Dovoljno je da izgubi zaštitu podrazumevanog legitimiteta. Kada operatori, advokati, novinari, kreatori politika i na kraju države počnu naglas da postavljaju osnovna pitanja, registracioni sloj prestaje da bude neupitni uslov u pozadini i postaje ono što zaista jeste: krhko usko grlo sa malo odgovornosti, iznad imovine velike vrednosti i globalno važnog sloja jedinstvenosti.

U toj fazi proces se menja. Pitanje više nije da li je sistem nekada imao istorijsku korisnost. Jasno je da jeste. Pitanje postaje može li i dalje da opravda sebe pod sadašnjim uslovima.

A tu stvari za njih postaju teške. Ovo nije sistem koji u širokoj meri zadovoljava svet oko sebe. Ne čini suverene države spokojnim. Ne čini operatore bezbednim. Ne opušta pravne službe. Ne čini da se male i srednje mreže osećaju zaštićeno. Ne čini vrednost oskudnih numeričkih resursa jasnijom, slobodnijom ili lakšom za finansiranje. U okruženju sa malo pažnje ti problemi mogu da se sakriju. U okruženju sa mnogo pažnje počinju da se umnožavaju.

Zato je javni nadzor ovde tako nagrizajući. Ne stvara samo reputacionu neprijatnost. Uklanja uslov okruženja koji je sistemu omogućio da živi duže od svog prirodnog veka. Zato prava priča nije da je jedna osoba „slomila Internet“. Prava priča je da se sloj uglavnom nevidljivih privatnih administratora, zbog preteranog samopouzdanja i samorazotkrivanja, odvukao na svetlo i naterao svet da pita zašto je uopšte postojao u tom obliku.

Dakle, da, u jednom smislu bore se protiv mene. Ali u dubljem smislu bore se protiv same vidljivosti. A pošto sistem koji su izgradili nije projektovan da izdrži tu vidljivost, svaki napad koji pokrenu da bi ga očuvali može se pokazati kao još jedan korak u ubrzavanju onoga što najviše žele da izbegnu.

Mislili su da razotkrivaju negativca.

U stvarnosti su razotkrivali sistem.