Lu Heng u tihom razmišljanju

Slika se otvara suncem i površinama. Lu Heng sedi u zakrivljenoj fotelji koja deluje kao da je izvajana za svetlost. Svaka linija — od glatke bele tkanine do senki koje prelaze preko drvenog poda — deluje odmereno, namerno. Noge su mu savijene, ramena opuštena, a pogled okrenut ka horizontu tek toliko da nepomičnost podseti na misao.

Svetlost obavlja najveći deo posla. Teče duž godova drvene podloge, klizi preko njegovih ruku i skuplja se uz okruglu osnovu fotelje. Pozadina — delom staklo, delom senka — odražava nebo napolju, hvatajući blage plave i zelene tonove koji se ponavljaju na njegovom satu i papučama. Ništa ne remeti mir. Čak i buket pored njega kao da diše u istom ritmu.

Fotografija nosi tihu preciznost. Manje je portret, a više ravnoteža oblika — tela, fotelje, arhitekture, vazduha — od kojih svaki ima svoju ulogu u geometriji pozne sunčeve svetlosti.