Beleška 75: Nametnuto predstavljanje: RIPE NCC, „kineske dezinformacije“ i fikcija inkluzivne zajednice
Došao sam da osporim pravilo glasanja, ne da predstavljam Kinu. Zajednica ne može moju prisutnost koristiti kao mandat, a moju nacionalnost kao razlog da odbaci prigovor.
Nametnuto predstavljanje i pranje mandata u upravljanju internet numeričkim resursima.
Sažetak za dva minuta
RIPE opisuje svoju zajednicu kao otvorenu za sve. Njegove javno objavljene obaveze u pogledu uključivosti obuhvataju rasu, boju kože i nacionalno poreklo.[1][2] Ipak, na Generalnoj skupštini RIPE NCC-a 28. oktobra 2026, izlaganje u kojem je moj prigovor odbačen kao „kineske dezinformacije“ dobilo je aplauz.[3]
Dovodio sam u pitanje predlog Odbora. Nisam predstavljao Kinu. Kina nije imala nikakve veze sa pitanjem da li predložena pravila glasanja dopuštaju imenovanim rukovodiocima da, uz pomoć izabrane manjine, preglasaju izabranu većinu.
Protivrečnost je jednostavna: ne možete tvrditi da svi pripadaju zajednici, a onda koristiti nacionalnost učesnika da ga odbacite kada se ne slaže.
Nazvati moj prigovor kineskim znači pojedinačnom argumentu nametnuti nacionalnu ulogu. To je nametnuto predstavljanje. Primenimo istu logiku na ostatak sale: da li advokat iz Amsterdama predstavlja Amsterdam? Da li evropski učesnici predstavljaju Evropu? Da li bi prigovor ruskog učesnika postao ruska dezinformacija? Ko je ikoga imenovao za te uloge?
Reč „zajednica“ zatim obavlja drugi posao. Pretvara ljude u sali u navodni izvor ovlašćenja nad ljudima izvan nje. To je pranje mandata. Svi se računaju kada instituciji treba širok mandat; nezgodan kritičar odjednom može biti proglašen strancem.
Aplauz je ovu protivrečnost učinio javnom. Sala koja tvrdi da prima ljude svih nacionalnosti aplaudirala je izlaganju koje je nacionalnost koristilo da diskredituje učesnika.
Registar treba da vodi tačnu evidenciju i koordinira jedinstvene brojeve. Ne treba mu nacionalni identitet za svakog kritičara niti kontinent u čije će ime govoriti. Moje učešće ne može biti izvor vašeg mandata dok moja nacionalnost istovremeno diskvalifikuje moj prigovor.
1. Svi su uključeni — dok neko ne prigovori
Zasnovano na zajednici. Odozdo naviše. Otvoreno. Uključivo.
Na tim rečima sistem RIR-ova zasniva svoju tvrdnju o legitimnosti. RIPE opisuje proces donošenja politika kao otvoren za sve, uz odluke koje nastaju kroz raspravu i konsenzus. Njegova Radna grupa za raznolikost navodi da ljudi treba da budu dobrodošli bez obzira na rasu, etničko i nacionalno poreklo, boju kože ili politička uverenja. Kodeks ponašanja izričito odbacuje diskriminaciju po nacionalnom poreklu, rasi ili etničkoj pripadnosti.[1][2][4]
Ta obećanja imaju jasno značenje: argument mora izdržati proveru svoje suštine, bez obzira na to ko ga iznosi.
Na oktobarskoj Generalnoj skupštini pitao sam da li imenovani rukovodioci mogu da se udruže sa manjinom izabranih direktora i nadglasaju izabranu većinu. Alex, koji se predstavio kao advokat Amsterdam Internet Exchange-a, rekao je: „Molim vas, zaboravite kineske dezinformacije“, osporio taj scenario i pozvao da se glasa za predlog. Posle njegovog izlaganja usledio je aplauz. Kasnije, nakon što sam objasnio brojeve, izvršni direktor Hans Petter Holen priznao je da su tačni.[3]
Kina nije imala nikakve veze sa tom računicom. Promenite moj pasoš i predložena glasačka ovlašćenja ostaće potpuno ista.
Koristiti moju nacionalnost da se diskredituje prigovor jeste diskriminacija po nacionalnosti. To direktno protivreči uključivosti koju ovaj sistem reklamira. Uključivost se proverava kada se neko ne slaže. Dočekivati ljude dok se slažu ništa ne košta.
Ne možete pozvati sve u zajednicu, a onda povući nacionalnu granicu oko nezgodnog argumenta.
2. Ja ne predstavljam Kinu. Koga vi predstavljate?
Prisustvovao sam kao učesnik koji ima prigovor. Niko me nije imenovao da predstavljam Kinu. Moja nacionalnost nije pretvorila pitanje o ovlašćenjima Odbora u spor među državama.
To je nametnuto predstavljanje: dodeliti nekome političku ulogu zbog njegovog porekla, bez njegovog ovlašćenja, a zatim kroz tu ulogu procenjivati njegov argument.
Primenite tu logiku na govornika i salu. Da li advokat iz Amsterdama govori u ime Amsterdama? Holandije? Evrope? Ko mu je dao taj mandat? Ko ga je dao ljudima koji su aplaudirali?
Ako bi sala trebalo da predstavlja Evropu, gde bi pripadao ruski učesnik? Da li bi njegov prigovor postao ruska dezinformacija? Da li bi iste reči postale običan doprinos zajednici kada bi ih ponovio holandski kolega?
Računica bi bila identična. Promenio bi se samo identitet pripisan govorniku.
U tome je apsurd. Raspravljamo o ovlašćenjima registra brojeva. Odjednom učesnici postaju oličenje država, sala dobija zamišljeni geopolitički identitet, a prigovor postaje upad spolja.
Kao što sam obrazložio u Belešci 54, „O tome ko sme da govori u ime kontinenta, zajednice ili ‘krajnjeg korisnika’“, područje pružanja usluge nije narod. Registrovanje brojeva za afričke mreže ne čini AFRINIC Afrikom. Pružanje usluga evropskim mrežama ne čini RIPE NCC Evropom.
Ljudi mogu govoriti u ime kompanije koja ih je ovlastila ili koristiti jasno određeno člansko pravo glasa. Ni jedno ni drugo ne daje im pravo da predstavljaju kontinent. Prisustvovanje sastanku sigurno im ga ne daje.
3. Kako „zajednica“ postaje mandat
RIPE NCC tu tvrdnju iznosi pisanim putem: „Od zajednice dobijamo svoj mandat.“[5]
Zato je način na koji postupa prema ljudima koje naziva zajednicom važan za njegovo pozivanje na ovlašćenja.
Zajednica kakva se predstavlja nema nacionalni uslov za ulazak. Ipak, nazvati prigovor kineskim stvara unutrašnju i spoljašnju stranu rasprave. Pristalice mogu govoriti bez ograda u ime zajednice; kritičaru se pripisuje država. Stav jedne strane predstavlja se kao stav svih. Osporavanje se prikazuje kao nešto strano.
To je mehanizam koji sam u Belešci 62 nazvao pranjem mandata: ograničena koordinaciona uloga provlači se kroz jezik zajednice, konsenzusa i predstavljanja sve dok ne deluje kao da nosi mnogo šira ovlašćenja.
Beleška 73 ukazuje na korak koji nedostaje. Učešće u raspravi ne ovlašćuje učesnike da govore u ime svih na koje će njen ishod uticati. Članskim glasanjem upravlja se udruženjem; njime se ne biraju predstavnici čitavih naroda. Dvadeset ili dve hiljade ljudi: broj prisutnih ne odgovara na pitanje ko ih je zaista ovlastio.
Napad preko nacionalnosti dodaje još jedan propust. Sala polaže pravo na ovlašćenja od zajednice čije granice može da prekroji kada se suoči sa prigovorom. Slaganje se računa kao glas zajednice. Nezgodan prigovor može se preimenovati u nešto što dolazi spolja.
Ne možete moje prisustvo računati kao dokaz uključivosti, a zatim koristiti moje poreklo da umanjite vrednost mog glasa.
4. Šta je aplauz razotkrio
Aplauz je važan jer je učinio reakciju sale vidljivom. Odbacivanje na osnovu nacionalnosti izrečeno je javno, a to izlaganje dobilo je aplauz. Kultura sastanka vidi se u onome što nagrađuje.[3]
To je sektaška logika opisana u Belešci 62. Grupa sopstveno odobravanje smatra dokazom ovlašćenja. Osporavanje odluke postaje osporavanje grupe. Nacionalna etiketa skreće pažnju sa pravila glasanja na identitet onoga ko ih dovodi u pitanje.
Kada se taj potez prihvati, tvrdnju više nije moguće ispraviti. Institucija govori u ime zajednice; njeni branioci odlučuju ko se računa kao zajednica; kritičara iz te kategorije mogu isključiti upravo ljudi koje on propituje.
Reč „uključivo“ ostaje na papiru. U sali pripadnost postaje uslovna.
Laž je tvrditi da uključujete sve, a nacionalnim identitetom diskreditovati osobu koja se ne slaže.
Time se kvari i značenje konsenzusa. Ako iznošenje prigovora učesnika izlaže napadu na njegovu nacionalnost i javnom aplauzu tom napadu, ćutanje postaje jeftinija mogućnost. Slaganje u takvim uslovima manje govori o tome da li je predlog izdržao kritiku, a više o tome ko je ostao spreman da plati cenu govora.
Sala ne može proizvesti mandat tako što će neslaganje učiniti nepoželjnim.
5. Registru ne treba civilizacija koju će braniti
Neophodan posao je konkretan: koordinirati jedinstvene brojeve, održavati tačnu evidenciju i štititi kontinuitet rada mreža. Ništa od toga ne zahteva odluku da li kritičar pripada pravoj državi.
Veći ili raznolikiji broj učesnika ne bi pretvorio registar u vladu. Taj posao od početka ne zahteva političko predstavljanje čitavih naroda. Operatorima je potrebna pouzdana koordinacija. Nije im potrebna sala za sastanke koja im određuje nacionalnu lojalnost.
Došao sam da osporim pravilo glasanja. Nisam došao kao delegacija Kine. Ljudi koji su mi odgovarali nisu postali Evropa time što su sedeli u istoj sali.
Ako ja pripadam vašoj zajednici, i moje neslaganje joj pripada. Ne možete me prisvajati kada vam treba mandat, a pretvarati u stranca kada taj mandat dovodim u pitanje.
Izvori
1. Razvoj politika RIPE-a: otvoreno učešće i proces odozdo naviše.
2. Radna grupa RIPE-a za raznolikost: navedeni obuhvat uključivosti.
4. Kodeks ponašanja RIPE-a, RIPE-766, objavljen 5. oktobra 2021.