Razumevanje upravljanja internetom
Ko sme da odlučuje za mreže koje nas povezuju? Upoznajte upravljanje internetom, njegov problem ovlašćenja i pravac koji predlaže Lu Heng.
Sala puna ljudi može da razgovara o tome kako internet treba da radi. To nam ne govori ko im je dao dozvolu da odlučuju za sve ostale.
Pođimo od lokalnog internet provajdera. On kupuje opremu, povezuje domaćinstva i javlja se na telefon kada usluga ne radi. Sada zamislimo da odluka doneta negde drugde promeni način na koji druge mreže priznaju njegove IP adrese. Provajder i njegovi korisnici snose posledice. Ko je ovlastio donošenje te odluke i ko je odgovoran ako nešto pođe po zlu?
To je pitanje koje Lu Heng postavlja u raspravi o upravljanju internetom. Da bismo razumeli njegov argument, prvo moramo da razdvojimo tri stvari: obavljanje korisnog tehničkog posla, učešće u raspravi i ovlašćenje da se odlučuje za drugu stranu.
Šta je upravljanje internetom?
Upravljanje internetom obuhvata odluke i aranžmane koji oblikuju njegov rad: tehničke standarde, nazive i brojeve, rad mreža, javne politike i pravila onlajn usluga. Ne postoji jedna organizacija koja vodi sve to.
Uloge se razlikuju. Mrežni operatori povezuju svoje sisteme i prenose saobraćaj. IETF razvija tehničke standarde koji se dobrovoljno primenjuju; ne upravlja internetom niti sprovodi kontrolu nad njim. Funkcije IANA koordiniraju nazive domena, brojevne resurse i parametre protokola, uz različite aranžmane za svaku oblast. Pet regionalnih internet registara — AFRINIC, APNIC, ARIN, LACNIC i RIPE NCC — pružaju usluge u vezi s brojevnim resursima u svojim regionima.
Forum opet ima drugačiji posao. Forum za upravljanje internetom okuplja ljude radi rasprave; on ne pregovara o obavezujućim odlukama. Vlade i sudovi vrše javnu vlast u okviru svojih nadležnosti. To što sve ove aktivnosti nazivamo „upravljanjem“ ne čini njihova ovlašćenja međusobno zamenljivim.
Učešće u raspravi nije isto što i ovlašćenje za odlučivanje
Pristup koji uključuje više zainteresovanih strana poziva vlade, preduzeća, inženjere, civilno društvo i druge da učestvuju u raspravi. Njihovo znanje i primedbe mogu da poboljšaju odluku. Ali neko na koga odluka utiče nije time automatski ovlašćen da je donese u tuđe ime.
U Belešci 73, Lu Heng tvrdi da je taj model pomogao da se izbegnu neki oblici državne kontrole, ali je zatim dozvolio da učešće zameni mandat. On se ne protivi tome da se čuje više glasova. Protivi se tome da se sala učesnika tretira kao da predstavlja sve ljude o čijim se interesima raspravlja.
Predstavnik može da ima ovlašćenje poslodavca, članstva neke organizacije ili vlade. Obim tog ovlašćenja je važan. Pružanje usluga mrežama širom kontinenta samo po sebi ne ovlašćuje instituciju da govori u ime kontinenta. Savetodavni odbor ne postaje glas svakog korisnika interneta samo zato što se tako nazove.
Ko snosi trošak kada odluka zakaže?
Vratimo se provajderu koji povezuje ta domaćinstva. Odložen prenos ili sporan zapis o resursu mogu da znače dodatni inženjerski rad, odložena ulaganja i neizvesnost za korisnike. Ljudi koji donose administrativnu odluku možda neće pretrpeti iste gubitke.
Lu Heng to u Belešci 32 naziva problemom odnosa nalogodavca i zastupnika: administrator može da poveća uticaj širenjem svoje uloge, dok operatori snose trošak tog širenja. Sastanak sa velikim brojem učesnika ne ispravlja tu neusaglašenost.
To ne znači da registar kontroliše svaki ruter. Znači da kontrola nad evidencijom od koje mreže zavise može da ima ekonomske i operativne posledice. Upravo zbog tih posledica treba pitati dokle smeju da sežu ovlašćenja administratora.
Rešenje: koordinacija koja je korisna i može da se zameni
Neki poslovi moraju da budu zajednički. Evidencija adresa mora da bude dosledna. Međusobno neusaglašene dodele moraju da se otkriju. Drugim mrežama potreban je pouzdan način da provere ko kontroliše neki resurs.
Pravac koji Lu Heng predlaže zadržava uzak obim tog zajedničkog posla. Operatori treba da imaju proverljive zapise, priznanje svojih resursa koje mogu da zadrže pri promeni pružaoca usluge i način da zamene registracionu uslugu koja je zakazala, a da njihove mreže nastave da rade. Administrator služi sistemu; sistem ne treba da zavisi od toga da se jedan administrator zadrži zauvek.
Razlika je praktična. Pozivanje većeg broja ljudi na sastanak menja ko može da govori. Prenosivost menja ono što imalac resursa može da uradi kada usluga prestane da radi. Oboje može da bude važno, ali jedno ne može da zameni drugo.
Nova globalna vlast zadržala bi istu zavisnost u većem obimu. Alternativa razvijena u ovim Beleškama jeste decentralizovana koordinacija uz zajedničke standarde, a ne druga institucija koja drži istu nekontrolisanu moć.
Zašto sprovesti promenu pre krize?
Korisnicima su veze potrebne i kada je institucija u problemu. Operatori ne mogu da obustave svaku uslugu dok spor o upravljanju ne prođe svoj tok. Aranžmani za zamenu i kontinuitet moraju da se ispitaju dok postojeći sistem još radi.
Razlozi za promenu zato se zasnivaju i na svakodnevnoj pouzdanosti i na načelu. Može li evidencija da opstane ako institucija zakaže? Može li provajder da pređe na drugu uslugu, a da ne napusti mrežu izgrađenu oko te evidencije? Može li administrator da odgovara za moć koju vrši?
Bolje pitanje za sledeću raspravu
Pitajte ko može da ovlasti donošenje te konkretne odluke, ko snosi njen trošak i šta se dešava ako administrator zakaže. To otkriva više od brojanja različitih vrsta zainteresovanih strana koje su se pojavile u sali.
Argument iza tih pitanja nalazi se u Belešci 73 Lu Henga, o tome kako je učešće postalo zahtev za pravo na upravljanje.