Plava krila na crnoj vodi

Kamera gleda pravo nadole i pronalazi usamljeno plovilo, čiju palubu iscrtava toplo zlato, dok je brazda nevidljiva. Sve kretanje pripada svetlosti: četiri plava klina izbijaju ispod plovila, razlistavaju se poput krila i blede dok stižu do ivica kadra.

More čuva svoje tajne, ne nudeći ni teksturu ni talase, već samo dubinu nagoveštenu načinom na koji boja odlazi u daljinu. Čamac je kompas bez strana sveta, nepomična zvezda koja kao da i diše. U toj uzdržanosti ima elegancije — nema nereda, nema horizonta, samo razmera i sjaj.

Dok oko kruži oko simetrije, vreme kao da usporava; zraci meko pulsiraju, kao da voda izdiše. Ovo manje liči na putovanje, a više na dolazak, na trenutak zastoja u kojem svrhu zamenjuje staloženost, a tama pristaje da ponese svetlost još malo dalje.